Božićna magija u Glavnoj biblioteci

02.12.2019

Oduvek sam imao osećaj da se u ciradama koje su razapete iznad širokog prostora na trgu Urbana Lorica, koje pružaju zaklon od kiše, sunca i snega, krije nešto posebno. Na mene ostavljaju utisak kao da su arhitekte prilikom njihovog projektovanja bile inspirisane krilima slepih miševa. Jedne noći, kada me je put do kuće ponovo vodio ispod tih cirada, upoznao sam to nešto.

Još izdaleka sam primetio da je krov nekako delovao drugačije nego inače. Zar ovaj trg nije delovao znatno tamnije nego inače? I kada sam stigao neposredno ispod krova, zaista nije bio upaljen ni jedan jedini reflektor koji inače odozdo osvetljuje cirade. Štandovi za zakusku s nogu, na kojima se u ovo doba po pravilu vrti kebab na ražnju ili cvrče kobasice, sada su stajali u mrklom mraku. I zar se sada cirada nije zatresla? I sada ponovo?

I onda odjednom osetih kako me neko povuče za ruku. Pored mene je stajala mala devojčica sa neobičnom kapom na glavi, čije su oči odozdo iz mraka svetlucale ka meni. “Hajde sa mnom”, rekla je devojčica i povukla me za ruku za sobom. Sa čudne kape na glavi devojčice visila je poduža kićanka, na čijem kraju je svetlucala crvena zvezda poput signalnog svetla na avionu. “Dobro se drži!”, dobacila mi je, i na moje veliko zaprepašćenje smo se samo nekoliko trenutaka kasnije odvojili od tla i počeli da se dižemo u vazduh poput balona na topao vazduh.

Čarobni let

Obleteli smo cirade, uspinjali smo se više i više, i kada se pogled prostreo na čitav krov i njegova krila, špicaste vrhove i zupce, devojčica je od mene zatražila da pritisnem crvenu zvezdu koja je visila na vrhu njene kape. I kada sam to učinio, cirade ispod nas počele su da tinjaju poput uglja slabog žara koji potpiruje dašak vetra. I odjednom se od kotvenih šipova odvojio svetlucavi zmaj, predući poput mačora koji nas je prijateljskim izrazom posmatrao raspoložen za akciju. “Hajde da počnemo”, doviknu mu devojčica, “nemamo mnogo vremena. I sačuvaj svoje svetlucanje za knjige!”

I dok smo se spuštali na leđima ovog bajkovitog bića, koje je prestalo da svetluca, devojčica mi je objasnila u čemu sam imao veliku čast da učestvujem: „Jednom godišnje uoči Božića, knjižni zmaj i ja projurimo kroz grad i pospemo sve knjige svetlucajućom prašinom. Posebno veliku količinu pritom posipamo po dečijim knjigama.“ „Ali-ali-ali“, zamuckivao sam, potpuno zbunjen od iznenađenja, „pa č-č-čemu služi ta svetlucava prašina?“ „Pa videćeš!“, uzviknula je devojčica pri čemu je dugim zviždukom zmaju dala komandu da poleti. Zmaj je veselo zujao, mahao repom i pokrenuo se nezgrapnim zamahivanjem. I ubrzo je okretno poput laste klizio kroz vazduh, ushićeno je okrenuo nekoliko velikih krugova iznad trga da bi se potom na uzvik devojčice stuštio kroz jedan od šahtova za provetravanje u unutrašnji deo Glavne biblioteke u Beču koja se nalazi na trgu Urbana Lorica.

Čarolija knjiga

Sive i puste pred nama su se prostirale izdužene prostorije biblioteke lišene ljudskog prisustva. Tu i tamo bi kroz proreze i otvore od spolja dopiralo svetlo sa ulice. I ponovo se oglasio rezak zvižduk, a zmaj je poput vihora projurio kroz hodnike, uskovitlao knjige sa polica i pritom je ispuštao blještavo svetlu i šarenu prašinu koja je, čini se, bila u stanju da oživi knjige. Jer one su svojim listovima lepršale poput uplašenih ptica, i ne samo to, iz unutrašnjosti tih knjiga su zujala unaokolo i bića iz pripovedaka, svetlucajući šarenim bojama. Istezala su se i protezala, pravila su smešne grimase, vrtela se u krug i plesala, štipala jedna druge i veselo brbljala na mnogim različitim jezicima, pre nego što su ponovo utihnula i ukipila se i pre no što su ih knjige ponovo uhvatile. Hvatale su ih kao što ribe hvataju hranu! I kada bi ponovo prikupile sva svoja bića, knjige bi odletele nazad na svoje police.

Nakon što smo i poslednji ugao Glavne biblioteke osvežili svojom čarolijom, ponovo smo se kroz ventilacioni šaht zavihorili ka gore, i na moju molbu smo još jednom odleteli do Zapadne železničke stanice, niz ulicu Marijahilfer-štrase i vratili se nazad ka trgu Urbana Lorica, gde smo se potom i oprostili, iako bih voleo da sam mogao da nastavim da letim sa njih dvoje tokom čitave noći. Omamljen, i srećan i tužan pogledom sam pratio knjižnog zmaja i njegovu saputnicu kako nestaju na noćnom nebu.

… i ljudi

I kada sam potom sledećeg dana došao u Glavnu biblioteku – cirade su kao i uvek bile zategnute iznad trga i branile su kiši koja je kapala s neba da prodre – nisam ni pokušao da tražim ostatke svetlucave prašine ili neko posebno pozitivno dejstvo koje je sigurno ostavila na čitateljke i čitaoce biblioteke, iako me je na svakom koraku pratilo iskušenje da to učinim. Samo sam gledao kako knjige ovde ljudima pričinjavaju radost, kako ih fasciniraju, kako kao magijom zaokupiraju njihovu pažnju, kako ih navode na razgovor, proširuju njihovo znanje i produbljuju njihovo uzajamno razumevanje jedne za druge, i to na različitim jezicima. Vreme Božića nije moglo da počne na lepši način.

 

Zanimljivi linkovi uz ovu priču

Lokacija Glavne biblioteke – wien.at-Stadtplan

Glavna biblioteka na trgu Urbana Lorica (na nemačkom)
Biblioteke u Beču (na engleskom)
Biblioteke u Beču na Facebook-u

Romantičan period uoči Božića u Beču (na nemačkom) – Wien Tourismus
Manifestacije u Beču – Advent i Božić (na nemačkom) – wien.at

Istorijske informacije o Beču u Wiki istorija (na nemačkom):
Urban Loric
Biblioteke u Beču
Sokak zmaja
Kuća zmaja
Božić

Crtež: Sandra Biskup
Tekst: Simon Kovacic
​​​​​​​Prevod: Ivana Antić