Rastojanje, zabrinutost, jednoličnost, pomoć

01.04.2020

"Mislim da sam se dovoljno nagledala", reče Sara, isključi televizor, i mahinalno uze u ruke svoj smartfon, ali onda i njega odmah spusti u stranu, da bi potom čak namerno i ustala i sklonila ga na neko mesto na kome ga neće videti. Stefan je sedeo na kauču i gledao u ekran na kome je još koji trenutak pre toga emitovan izveštaj o koronavirusu.

Dogodio se zemljotres u Zagrebu, otpao je vrh kule sa zagrebačke katedrale koji se survao naniže. Petnaestogodišnja devojčica je lebdela u životnoj opasnosti, dok su žene sa novorođenom decom morale da pobegnu iz bolnice na ulicu. Ljudi iz susedstva su uprkos zabrani kretanja napuštali zgrade da bi ih snabdeli osnovnim potrepštinama.

Otvorenih očiju i naćuljenih ušiju

Bila je to druga nedelja u kojoj je rečeno da treba da se ostane u kući i da se izbegavaju društveni kontakti. Gradonačelnik Beča je u susednom studiju sedeo dva metra udaljen od voditelja i njih dvojica se nisu rukovali. Policijske patrole su se kretale po gradu i zahvaljivale se svetlima rotacije i muzikom iz megafona građanima što poštuju uputstva koje je izdala vlast. No bilo je i ljudi koji nisu poštovali uputstva i neki od njih su dobili i kazne. Lipicaneri su se kretali kroz gradski park, Burggarten, koji je bio zatvoren poput svih javnih parkova pod upravom savezne države. Parkovi grada Beča su i dalje bili otvoreni, premda su igrališta bila zatvorena. Na mnogim mestima grad je bio pun drveća i žbunja u cvatu. Prolećno cveće je bujalo iz zemlje, jer je bilo toplo kao tokom leta. Sve dok se nije vratila zima i donela ledeni vazduh sa severa.

Zabeležene su prve žrtve u Beču. Govorilo se da su naročito ugroženi bili ljudi stariji od 65 godina i ljudi koji su i ranije imali neka oboljenja. I zato su se Sara i Stefan, koji su navršili tridesetak i nešto godina, posebno zanimali za to koliko su zaista bili stari ljudi koji umiru od koronavirusa i da li su prethodno bolovali od nekih hroničnih bolesti ili ne. Jer, prema navodima ljudi iz struke, i dalje nisu bila baš pouzdana saznanja o toj bolesti, a oni bi trebalo da su najbolje upućeni u te stvari. Nije moglo u potpunosti da se isključi ni da bi ovaj virus mogao da se ispostavi kao smrtonosna pretnja i po njih.

Neizvesna jednoličnost

Zatvoren je lokal u kome je do prošle nedelje radio Stefan, bilo je neizvesno da li će uslediti i otkaz. I dalje nije imao nikakva saznanja o tome da li će njegova šefica iskoristiti mogućnost skraćenog radnog vremena koju je predvidela vlada. Sara je radila od kuće. U početku je sve ostalo kao što je bilo. Kompjuter je stajao na stolu u dnevnoj sobi, a pored njega se nalazila sveska sa njenom radnom dokumentacijom.

Stefan bi dosta gledao televiziju i preselio bi se u spavaću sobu dok bi Sara radila. Odlazio je u nabavke, navukavši rukavice za jednokratnu upotrebu na ruke i obmotavši šal oko usta, i kuvao je. Dnevno bi odradio nekoliko sklekova, ili je makar planirao da ih odradi. Dugo bi ležao u kadi. Povremeno bi odlazio u dnevnu sobu da vidi šta radi Sara i da popriča sa njom. I tako je izgledala svakodnevna rutina već više od nedelju dana. U međuvremenu su to nazivali jednoličnom kolotečinom hrčka.

"Idem malo napolje", rekla je Sara. "Napraviću krug biciklom, hoćeš li i ti sa mnom?" "Suviše je hladno napolju." Stefan je legao na kauč i gurnuo jastuk pod glavu. "Hteo sam danas da probam da sašijem masku za lice. Pronašao sam sjajno uputstvo. Samo još treba da pronađem odgovarajuću žicu." "Za šta?" "Pa kao ojačanje za nos." "A šta misliš o ovim malim umetnutim žicama u kesicama za zamrzivač, koje nikada ne koristimo? Tako bismo mogli i njih konačno da potrošimo?" "To bi trebalo da funkcioniše. Samo da te pitam, da li si planirala još da radiš danas?" "Ne, završila sam." Sara je ustala i legla pored Stefana na kauč.

"Prosto ne verujem da se dešava sve ovo, zar ne?", rekla je Sara, pošto neko vreme nisu progovorili ni reč.

"Da, zaista je ludo sve to", odgovorio je Stefan.

"Dešavaju se besmislene stvari. Inauguracija vlade sa zaštitnim maskama! Cela vlada Slovačke je nosila maske, a predsednica države je čak uklopila svoju masku sa svojom haljinom!"

Stefan je odmahnuo glavom, i pošto su opet neko vreme ležali ćutke dodao je: "I jadne one žene u Zagrebu. Već je dovoljno strašno da se porađaju u ovom trenutku, a onda još zbog zemljotresa sa novorođenima moraju da izađu na ulicu."

"Kako ćemo da obradimo sve ovo, šta misliš?", upitala je Sara.

"Nemam pojma", rekao je Stefan. "Prosto ćemo obraditi."

"Svet dubi naglavačke. A mi imamo sreću da imamo sve što nam treba. Topao stan, hranu."

"Zdravi smo … i imamo jedno drugo."

"Da, u pravu si, imamo jedno drugo." Sara stade da razmišlja. "Još pre dve nedelje nisam bila tako zahvalna zbog toga kao danas. Jel se sećaš kako sam se iznervirala što uvek tako kasno dolaziš kući sa posla?" "Da, stvarno sve može brzom brzinom da se promeni… Lokal je bio pun puncijat, pivo je teklo samo tako. To danas deluje prosto nezamislivo." Stefan se nakašljao. "Na žalost, i dalje nisam siguran da li sam se zarazio poslednjeg dana na poslu." "Od onda su prošle dve nedelje. Nisi se zarazio. Zdrav si. Samo preteruješ sa pušenjem." Sara je poljubila Stefana u obraz i uspravila se. "Idem sada napolje." "Idem i ja. Mogli bismo pri izlaženju da svratimo do gospođe Nepomuk i da je pitamo da li joj nešto treba." "Dobra ideja, tako ćemo."

Bez dodirivanja

Sara i Stefan su se obukli. Sišli su do prvog sprata i pozvonili gospođi Nepomuk. Gospođa Nepomuk je već imala preko osamdeset godina, bila je slaba na nogama i po pravilu bi prošlo dosta vremena dok ne stigne iz sobe do ulaznih vrata. Sara i Stefan su osluškivali. Čuli su kako se približava i čekali su da pita: "Ko je?"

Samo, danas je to pitanje izostalo. Umesto toga je gospođa Nepomuk prilikom otključavanja tako glasno baratala svežnjem ključeva da su Sara i Stefan međusobno razmenili upitne poglede. I kada je gospođa Nepomuk odškrinula vrata, ugledali su lice sa mokrim očima i crvenim pečatima. "Šta se desilo?" Stefan je povukao Saru koja je krenula korak napred ka njoj i instinktivno ispružila ruku u njenom pravcu, da bi joj pokazala da saoseća sa njom. "Moja ćerka", rekla je gospođa Nepomuk, pogledala Saru u oči i počela jako da jeca. I opet su Sarine ruke krenule da se pružaju u znak podrške gospođi Nepomuk i ponovo ju je Stefan u tome omeo. "Teško je, znam." Sara je uputila Stefanu pogled pun negodovanja i bola, da bi potom duboko udahnula i konačno spustila ruke.

"Gospođo Nepomuk, pa šta se desilo? Recite nam. Samo smirite se, smirite se, pa sada smo mi sa Vama." Gospođa Nepomuk je jecajući sitnim koracima savladala razdaljinu predsoblja, Sara i Stefan su je polako pratili poštujući preporučeno rastojanje.

U dobrim rukama

Gospođa Nepomuk nije sela u fotelju u koju bi inače sela, kada bi došli da je obiđu, već je stala ispred jednog od dva prozora i bacila je pogled dole ka Dunavskom kanalu. "Ne mogu sada da sednem", dobacila je preko ramena mladom paru, koji je ostao da stoji u sred sobe.

"Pa… testirali su moju ćerku. Pozitivna je." Gospođa Nepomuk je ućutala. "Upravo sam saznala..." Starica je duboko udahnula i odmahnula glavom. "Danas je smeštaju u bolnicu. I ne smem da je obiđem." Ponovo je krenula da odmahuje glavom. "Dete mi je u bolnici a ja sam ovde zarobljena i ne mogu ništa da učinim." Gospođa Nepomuk je počela da plače i bila je toliko potresena da je izgubila ravnotežu i lagano posustajući počela da pada u stranu.

Sara i Stefan su pojurili prema njoj da bi je prihvatili i uspeli su da je uhvate. Držali su je za obe ruke i odveli su je do fotelje. "Žao mi je", kukala je. "Žao mi je. Sada i vas ugrožavam." "Ne brinite, gospođo Nepomuk. Rešićemo to. Ne brinite." Stefan je doneo čašu vode iz kuhinje, a Sara je privukla tabure, na koji je gospođa Nepomuk mogla da podigne noge.

Sada joj se Sara obratila jasnim i određenim glasom: "Gospođo Nepomuk. Pomoćiće Vašoj ćerki. U dobrim je rukama. Ima dovoljno kreveta, i za one najteže slučajeve. Kod nas se situacija nije otela kontroli. Zato što smo svi složni i zato što smo tu jedni za druge." Gospođa Nepomuk ju je slušala i klimala glavom. "I nas dvoje, Stefan i ja, bićemo i dalje tu za vas, kao i do sada. Brinućemo se o vama. Niste sami."

Gospođa Nepomuk je ponovo oborila glavu i počela da plače. "Samo da se sve ovo dobro završi. Samo da sve ovo prođe što pre". "Izguraćemo zajedno", rekao je Stefan, koji je stajao sa čašom vode u ruci, "baš kao što je Sara rekla. I kada sve to prebrodimo, ići ćemo u šetnju sa Vašom ćerkom pored Dunavskog kanala, baš onako kako Vi to najviše volite." "Da", odgovorila je gospođa Nepomuk, "to ćemo da uradimo." Uzdah gospođe Nepomuk zvučao je kao znak olakšanja, i potom je rekla, bacivši pogled najpre ka Sari a onda i ka Stefanu: "Hvala."

Linkovi o priči

Pitanja i odgovori o novom koronavirusu - Grad Beč
Stranica Ministarstva zdravlja Republike Srbije o virusu COVID-19
Statistički podaci o virusu COVID-19
Stranica Grada Beograda o virusu COVID-19
Gradski zavod za jano zdravlje Beograd
Dunavski kanal – wien.at-Stadtplan

Crtež: Sandra Biskup
Tekst: Simon Kovacic