Veterani Kongresnog bazena

30.6.2020

Kod moje bake i deke u bloku Videnhoferhof je uvek neka akcija. Imaju najmoćniji balkon na celom svetu. Po ceo dan možemo da gledamo na Kongresni bazen ispod nas iza visokog drveća. Vidimo i kada dečaci ili devojčice preskoče žicu da bi ušli u bazen. „Ranije se to stalno događalo“, kaže baka. „I ja sam to radila“, rekla je, „pa nisam imala novca. A decu koja su zaista bila siromašna su puštali u bazen i bez ulaznice.”

Deka po čitav dan sedi u svojoj letnjoj fotelji na balkonu i pije vodu sa limunom ili kafu, a uveče vino. Čita novine, a potom zadrema. Baka mu pravi kafu u kuhinji pa je ja iznesem napolje deki. Hvatam šolju sa obe ruke i pazim da se ne sapletem. Kafa se smešno ljulja u šolji. Kafa se prospe iz šolje i curi u tacnu. Deka potom stavlja šolju na novine i posrče kafu iz tacne. A namerno glasno srče, toliko je ukusna kafa iz tacne.

On je zahvalan a ona snažna

Volim da budem kod bake i deke, jer uvek imaju vremena za mene. Po ceo dan su tu. Uopšte ne izlaze iz kuće, a kada ipak izađu iz kuće, vode me sa sobom. I kada pada kiša ipak možemo da budemo na balkonu pošto je balkon natkriven. Moj deka je veoma zahvalan baki što je onako drčno rekla svoje kada su raspoređivali stanove. Jer stan sa balkonom je u poslednjem trenutku trebalo da pripadne nekom drugom, a onda je moja baka digla ustanak.

Baka mi je baš jaka. Mala je, ali ima jake ruke i vrat kao bik. I deka kaže da je ona snažna, ali to govori samo kada baka nije tu. Kada je baka tu, deka uvek priča i pravi se da je on jači. Ali dobra stvar je što se njih dvoje razumeju. Uvek govore da su već predugo na ovom svetu da bi se svađali oko sitnica kao mama i tata. I zaista baka i deka se nikada ne svađaju, a srećom su oboje još prilično zdravi.

Aplauz za skakača sa skakaonice

Deka ima sjajnu prošlost kao skakač u vodu sa skakaonice u Kongresnom bazenu. U dnevnoj sobi su okačene njegove slike. Crno-bele. Na jednoj stoji sa ispruženim rukama na skakaonici od deset metara, a kosa mu je zalizana unazad, kao da je namazao uljem. Sav je mišićav na toj slici i deluje kao da je baš pocrneo. Lice mu je totalno skoncentrisano.

Deka priča da su ljudi glasno vikali i tapšali kada bi skočio sa skakaonice. Svi bi ljudi ustali i prišli velikom bazenu. Tada je bio samo jedan bazen u Kongresnom bazenu. Bio je dug sto metara a voda u njemu je bila veoma hladna. Neki ljudi bi ostali da leže i gledali bi u deku ležeći. Šef spasilaca bi isključio muziku, svi bi se ućutali a onda bi deka skočio, okretao bi se, pravio salta, ispravio bi se i onda bi zategnut kao strela uronio u vodu. A onda bi krenuo aplauz.

Vežbanje u dnevnoj sobi

Pala mi je na pamet luckasta ideja. Postavio sam deki hoklicu u dnevnoj sobi i pitao sam ga da li može da skoči sa nje. Najpre nije hteo da ustane i ostao je u svojoj udobnoj letnjoj fotelji na balkonu, a ja sam ga vukao i moljakao, a onda je ipak došao i sasvim se obazrivo popeo na hoklicu. Zaista je baš, baš mator. „Bravo!“ uzviknuo sam i počeo da tapšem rukama. „A sad ispruži ruke deko!”, uzviknuo sam, a deka je ispružio ruke, prilično se zateturao, a onda je kao sam po sebi ispružio glavu i nabacio onaj skoncentrisani izraz kao na slici, a ja sam tapšao rukama i lupao nogama o pod.

Onda je ušla baka i rekla je: „Šta se ovde dešava?“ pa je videla deku i počela glasno da se smeje i uhvatila se za stomak, ali deka nije dao da ga ona omete, još je malo zategao i ruke i noge i onda je skočio. Baka je uzviknula i htela je da pridrži deku, ali deka se sigurno dočekao kao skakač na skijama. “Vidiš“, rekao je deka, „nisam zaboravio kako se to radi!“

Pucnjevi u februaru

Ponekad se deka seti kako je neko iz Kongresnog parka pucao na Zandlajtenhof. Kada se čuje neki prasak, on se automatski seti tih pucnjeva. Možda je to bio auspuh, poklopac ili prozor ili prosto promaja u stanu koja je zalupila neka vrata. Još je bio dete kada se pucalo. Stanovao je sa svojom majkom u nekoj od sporednih uličica. Prvo je bilo tiho, a onda su se čuli povici, a onda se pucalo. I ljudi su umirali. Tik pored njega, tamo gde se ljudi danas šetaju sa svojim psima i kuda se voze u svojim automobilima.

„A šta su oni to uradili, mislim na ljude u Zandlajtenhofu?“, jednom sam pitao deku. „Bili su drugog mišljenja“, rekao je deka. „I zato su pucali u njih?“ „Da, to se ponekad nažalost dešava.” “I to može ponovo da se desi?“ „Sve je moguće, ali nadam se da neće.“ Baka je rekla: „Deka i ja smo doživeli mnogo strašnih stvari, i zato smo nepoverljivi. Ali reći ću ti jednu stvar: nikada ne bi trebalo ljudi da pucaju u druge ljude. Zato i jesmo ljudi pa možemo da razgovaramo jedni s drugima.”

Principi i nostalgija

U Kongresnom bazenu najviše volim tobogan. On je dugačak, ima mnogo krivina i na kraju se tobogan nastavlja i pod vodom. Volim i žute ormariće u garderobi. I sve one crvene i bele daske. Deka voli da sedi gore u bifeu i gleda dole na bazen. Mnogo ljudi tamo leži na travi. A tu je i staza pod visokim starim drvećem od bazena gore do bifea. Mnogo toga je ostalo onako kako je bilo nekada, ali mnogo toga se i izmenilo. Deki nedostaju njegovi stari prijatelji. Samo ih je malo ostalo. Na slikama u dnevnoj sobi svi su oni mladi i veseli, a kada se sada sretnu na bazenu, e pa onda su stari i veseli.

Moja baka brzo gubi strpljenje kada sedi sa drugim starim ljudima, iako je i sama već stara, i onda više voli da ode da pliva. Još uvek pliva baš sportski, sa kapom i naočarama za plivanje. Ima prijateljicu koja baš liči na nju. Ni jedna ni druga nisu u fazonu fine dame. Kažu šta misle. I rade ono što misle da je ispravno. Baš kao što to rade snažne žene.

Zanimljivi linkovi uz priču 

Istorijski podaci o Beču Istorija Wikipedija (na nemačkom):

Crtež: Sandra Biskup
Tekst: Simon Kovacic
Prevod: Ivana Antić